skip to Main Content

UPIS

u

Vaterpolu školu PARTIZAN

Pošaljite nam podatke i kontaktiraćemo Vas za prvi trening:

    Vaterpolo-Klub-Partizan-Beograd

    Vaterpolo Klub Partizan

    SC Banjica
    Crnotravska 4
    11000 Beograd

    Telefon: 011/ 2668 143
    Telefon/Fax: 011/ 2661 837

    011 26 68 143 office@waterpolopartizan.rs Zvanična prezentacija Vaterpolo kluba PARTIZAN

    KEŠ 1975 ili Lament nad Partizanom

    Ovih dana se navršava 45 godina otkako je V.K. Partizan, te davne 1975. godine, u specifičnim uslovima i na zadivljujući način po šesti put osvojio Kup Evropskih šampiona (KEŠ). Podsećanje na taj događaj, aktere i atmosferu, nema za cilj vezivanje, vaskrs i glorifikciju prošlih vremena već otklon od zaborava i ukazivanje na tačke oslonca koje su omogućile razvoj i napredak našeg vaterpola i kao podstrek današnjim i budućim generacijama da, suočeni sa sve neizvesnijim izazovima, pronađu najbolje odgovore i rešenja.

    U odnosima između mlađih i starijih, posebno u današnje vreme, postoji tendencija, ne samo kada je sport u pitanju, da se homogenizacijom mladih ljudi izbrišu identitenske razlike i ono što ih čini posebnim, drugačijim, zanemarujući i potiskujući njihove korene, poreklo i nasleđe. V.K. Parttizan bi trebalo da izbegne tu zamku – tj.da prihvati da je samo jedan u nizu sličnih klubova, jer bi, u suprotnom, to bio uvod u njegov sportski nestanak. Korenima i ostvarenjima prethodnih generacija ne treba robovati ali ih treba gajiti i negovati jer se iz njih i preko njih crpe nova snaga i energija za one koji dolaze, čime se stvaraju zdravi preduslovi i putokazi za novi procvat, napredak i uspehe.

    Upravo zbog nezavidnog stanja u kome se Klub trenutno nalazi nije na odmet da se bar u ovakvim prilikama, u potrazi za duhom koji će doneti nova ushićenja ,osvrnemo ka prošlosti. Jer, u prošlim vremenima se često otkrivaju lepe priče o požrtvovanosti, istrajnosti, pregnućima i uspesima.

    Posle izuzetne sezone u prethodnoj 1974-oj godini kada je osvojio sve što se moglo osvojiti, i domaće prvenstvo i Kup, te Kup Evropskih Šampiona (KEŠ), Partizan je Sedamdesetpetu dočekao sa sastavom u kome više nije bilo nekoliko ključnih igrača: Mirka Sandića, koji se tada oprostio od igranja vaterpola, dok su  Belamarić, Antunović i golman Marković otišli na odsluželje vojnog roka.

    Zbog toga su mnogi smatrali da je znatno izmenjen i podmlađen tim pred velikim izazovima;  malo je bilo onih koji su mislili da je moguće ponoviti rezultate iz prethodne godine. Povrh svega, dodatnu poteškoću je stvorila i neprijatna atmosfera uzrokovana takozvanom doping aferom, kada je na svetskom prvenstvzu u Kaliju te godine, igrač naše reprezentacije i jedan od najboljih u Partizanu, Ratko Rudić, bio pozitivan na anti – doping testu.

    Ali tako nisu mislili ni uprava kluba sa Jovicom Miškovićem, tadašnjim predsednikom, jednim od glavnih tvoraca uspeha te generacije, ni rukovodstvo ekipe na čelu sa Batom Orlićem i Miškom Stevanovićem, a ponajmanje  sam tim predvođen iskusnim i jednim od naših najuspešnijih sportista Đorđem Perišićem. Potvrda takvog pristupa je bilo već osvojeno prvenstvo države i Kupa.

    Finalni turnir se održavao od 21. do 23. novembra u  holandskom gradiću Amersfortu uz učešće domaće ekipe Den Robena na čelu sa fenomalnim golmanom Kronom, mađarskog Vašaša u kome su blistali Čapo i Farago i favorizovanog Kanotjerija iz Napulja sa nizom reprezentativaca i perjanicama  Danđelom i Dekrešencom.

    Partizan je u odnosu na prethodnu sezonu u sastvau ipak imao dvojicu povratnika iz vojske Antunovića i Belamarića a umesto Markovića kao rezervni golman nastupio je iskusni i sjajni Božidar Novaković  Novo ime pored igrača iz prethodne sezone je bio mlađani Zoran Bratuša. Kako su značajan doprinos dali u prethodnim kvalifikacionim utakmicama kao i u domaćim takmičenjima uz ekipu su bili i Branislav Trajković, Nenad Manoljović i Zoran Avramović.

    Bio je to trinaesti po redu KEŠ. U prethodnih dvanaest Partizan je bio pobednik pet puta, Mladost iz Zagreba četiri puta, a po jednom italijanski Pro Reko, mađarski OSC i sovjetski MGU. Da Partizan nije smatran favoritom pokzivao je i dirgovani raspored utakmica jer su organizatori smatrali  da su to Vašaš i Kanotijeri, pa je njihov međusobni susret bila poslednja utakmica na turniru, kao neka vrsta zamene za finale.

    Prvu utakmicu Partizan je odigrao protiv Vašaša uz jednu dosta neobičnu i retko viđenu situaciju na samom početku meča. Posle vođstva Partizana usledio je jedan od napada Vašaša gde se na poziciji beka, što za izrazitog napadača i možda najboljeg šutera u vaterpolu ikad nije bilo njegovo  uobičjeno mesto, našao Miroslav Sofijanić – Sofke. Na sidru je bio Čapo, tada sigurno najbolji svetski „sidraš“. Sofke je nekako uspeo da zaradi kontrafaul ali umesto da loptu , kako je to očekivao golman Predrag Vraneš, junak prethodnog finala, uputi direktno saigračima u napad on je ne gledajući, preko glave, vratio loptu našem golmanu. Ovaj to nije očekivao i tako je Vašaš izjednačio pravim autogolom. Ovakav „šok“ na početku utakmice i celog turnira bi uzdrmao svaku ekipu ali ne i Partizan.

    Na kraju, sve tri utakmice su dobijene samo sa golom razlike iako je u svakoj od tih utakmica minut pred kraj Partizan vodio sa dva gola razlike. Tako je naš prvak dozvolio sebi luksuz ne samo da svaku utakmicu pred sam kraj dovodi do neizvesnosti već se tako sigurno osećao da je i sam sebi davao golove.

    Još jedan kuriozitet ovog KEŠ-a je bilo to što prvi put turnir nije osvajila domaća ekipa. Partizan je ubedljivo trijumfovao po šesti put i tako postavio jedan od sportskih klupskih rekorda u to vreme. Drugi je bio Vašaš, pa Kanotijeri i na začelju Holanđani. Bez obzira na ipak nešto slabiji sastav u odnosu na prošlu sezonu, Partizan je timskom igrom i sjajnom atmosferom koja je vladala i među igračima, kao i između trenera, igrača i uprave ostvario ovaj izuzetan uspeh. Svi su dali verovatno svoj maksimum a ako bi nekog trebalo posebno izdvojiti onda je to bila radilica i nenadmašni paker Partizana Predrag- Pepi Manojlović, te prekaljeni borac, vođa i dirigent u bazenu Đorđe Perišić. Sofke je svojim šutevima dovodio protivničke golmane do očajanja a standardno visok  doprinos su dali  legendarni Uroš Marović, Nikola Stamenić, Ratko Rudić, Predrag Vraneš na golu, kao i povratnici iz vojske Siniša Belamarić i Dušan Antunović. Najavu novih snaga u Partizanu i tada Jugoslovenskom a potom srpskom vaterpolu je na najbolji način predstvaio Zoran Bratuša.

    Pored same godišnjice mada ne i jubileja, iako se danas razni zbirovi godina proglašavaju za jubileje, ovaj turnir i uspeh Partizana iz današnje perspektive zaslužuje dužnu pažnju i analizu sportskih, a posebno vaterolo stručnjaka. Naime, kao što smo već napomenuli u Partizanu su počeli da dominiraju igrači iz sopstvene škole. Standardni u sastavu su već bili Manoljović, Sofijanić, Stamenić, golmani Novaković, Marković i Vraneš, Perišić koji je takođe uglavnom ponikao iz Partzanove škole uz već pomenute Bratušu, Trajkovića, Nenada Manojlovića i Avramovića.

    Da je to bilo tako potvrđuje i komentar posle završenog turnira, dat 25. novembra te 1975. godine od  zagrebačkog sportskog novinara Zvone Mornara koji prenosimo bez izmena.

    „Kada sada jedan komentator, koji nije redovito i u kontinuitetu pratio naš vaterpolo poslednjih godina, neposredno nakon završetka turnira analizira pobjedničku Partizanovu selekciju, on otkriva u njoj vrlo mnogo izrazitih igračkih ličnosti najviše klase, poniklih u Partizanu. To je za njega mala plejada relativno nepoznatih a velikih imena koje predvodi veteran Perišić, u kojoj su sve jedan do drugoga supermajstori: Vraneš, Stamenić, Sofijanić, Manojlović, Bratuša, Avramović, pa i u Partizanu afirmirani Belamarić. Kada dođe iz vojske i Marković će biti na nivou ostalih. Ako isključimo Marovića i Rudića, a delimično i Antunovića koji su kao gotovi igrači pojačali Partizan, svi su ostali ponikli u klubu izrasli na utemeljenim zasadama suvremenog stručnog rada i jedne mudro vođene prilagođene i prilagođavane klupske politike.

    Vaterpolo klub Partizan nije više lovac u tuđem zabranu niti to želi biti. To je jedna od najvrijednijih komponenata klupskog razvoja koja svoju stabilnu perspektivu vidi isključivo u marljivom radu na dugu stazu.“

    Ako iz današnje perspektive  analiziramo šta se zbilo sa Partizanom, reprezentativnim selekcijama i našim vaterpolom za ovih 45 godina nezaobilazan elemenat tog poduhvata jeste sigurno i ovaj proročanski stav o uspehu i stabilnoj perspektivi zasnovanim „na sopstvenom razvoju, radu na duge staze i mudroj politici“.

    Glavna kocka  tog mozaika su bili Partizan i S.C. Banjica; veliki priliv izvanrednih igrača iz Partizanove škole i procvat našeg vaterpola počeo  je baš tih godina, kada je klubu omogućeno da nesmetano trenira i koristi izvanredne uslove, za tadašnje prilike, koje je davao S. C. Banjica. Na prvi pogled to zvuči netačno i paradoksalno, jer je sledeću titulu prvaka Evrope Partizan osvojio tek 2012, posle bezmalo četiri decenije. Jednostavno, Partizan nije mogao da „proguta“ sve ono što je stvorio i sam je sebe na neki način „žrtvovao“ za dobrobit jugoslovenskog i srpskog vaterpola. Stvarao je višak dobrih igrača koje nije finnsijski mogao da podrži, te su oni masovno odlazili u druge klubove i države, da bi tamo pravili sjajne karijere. Najveći je dobitnik bila naša reprezentacija koja je u godinama koje su usledile u kontinuitetu ostvarivala gotovo neverovatne sportske uspehe i na evropskim, i na svetskim, i olimpijskim takmičenjima. U svim tim sastavima najveći broj igrača je upravo ponikao iz Partizanove škole ili u samom Klubu proveo par godina na kaljenju i usavršavanju.

    Dodatno, na Banjici i u Partizanu su počeli i svoje trenerske karijere takva trenerska imena kao što su Rudić, Antunović, Stamenić, Nenad Manojlović, Dejan Udovičić a donekle i Milanović i Savić. Svi su prvo radili sa mlađim selekcijama gde su postizali vrhunske rezultate  da bi kasnije i sa seniorskim ekipama osvajali medalje na najvećim svetskim takmičenjima. Manje poznati i možda manje priznati ali od neprocenjive vrednosti za stvarnje naših vrhunskih igrača,  bili su i Partizanovi treneri najmlađih kategorija, nenadmašni i neponovljivi trio, Maksimović – Maksa, Petrović – Bosanac i Popović – Pera,  koji su upravo tih godina pod dirigentskom palicom Vlaha Orlića počeli svoj rad na Banjici i u Partizanu.

    Kada se danas vode ne samo rasprava, već i sudski sporovi, o tome  kome bi trebalo da pripadne i ko bi trebalo prvenstveno i pretežno da koristi bazen na Banjici, ne bi valjalo gubiti kz vida koliko je taj objekat i ljudi koji su tu  radili, bilo kao sporski radnici bilo na njegovom održavanju, pod upravom Partizana doprineo uspehu našeg vaterpola na reprezentativnom nivou, pa i usponu drugih klubova u Srbiji. Danas je Partizan tek jedan od četiri-pet klubova  koji se bore za najviši plasman u našem prvenstvu. Loše za Partizan ali dobro za sport i Srbiju u celini.

    Zbog svega rečenog mislimo da Partizan, ipak, može i mora više. Kultivišući korene koji su ga „hranili“ i održali, bez pokušaja da napravi kopiju ili puko ponavljanje već viđenog, snažno usredsređen na budućnost, Partizan  može – vođen entuzijazmom, posvećenošću, kreativnošću i inovacijama, te mudrom i prilagodljivom politikom –  da ostvari svoj duhovno-sportski preobražaj i  ponovo  zauzme mesto u našem i svetskom vaterpolu u skladu sa svojom najsvetlijom tradicijom.

    Back To Top